Да би самлели пшеницу и кукуруз, а понекад паприку и бибер становници крајева где је било ветра и воде користили су ветрењаче и воденице. Међутим, у оним деловима наше државе где ових природних покретача точка није било људи су користили суве млинове, односно млинове чија су покретачка снага били коњи.
По подацима из мађарских извора некада је у читавој Панонској низији било чак 50.000 сувача. Од тог броја до данас сачуване су само две, једна у Сарвашу у Мађарској и друга у нашој Кикинди.
Кривица за нестајање сувих млинова лежи у индустријској револуцији и млиновима на парни погон који су преплавили многе житнице.
Једини сачувани млин на коњски погон у Србији налази се у Кикинди и подигнут је 1899. године. По подацима до којих смо дошли ову сувачу је подигло око тридесетак сељака који су били организовани у задругу. Напослетку је у форми задруге остало само њих шесторо који су млин држали све до почетка Првог светског рата. Млин је тада продат за 1.600 форинти Фабијану Кримеру.
Породица овог фармера држала је сувачу све до 1945. године када ју је држава одузела и национализовала, али више није радила. На срећу 1951. године проглашена је за културно добро од општег значаја, да би од 1990. године била проглашена и за непокретно културно добро од изузетног значаја.
Ова сувача је данас туристичка атракција и један од етнографских и архитектонских симбола Кикинде, Баната, и уопште Војводине.
Сам објекат чини оделење са пирамидалним кровом и уређајем за покретање млинских каменова (горњи и доњи камен). Најважнији део суваче је точак под називом коло који је учвршћен са 12 паока за централну ваљкасту осовину…За запрезање коња користили су се дрвчаници учвршћени за паоке кола…Кровна грађа је сва од дрвета, кров је покривен бибер црепом, распон објекта је 15 метара, док му је висина 8,55 метра…
У сувачи су стално била ангажована најмање два радника, сувачар и гонич коња. Сувачар је најчешће живео у сувачи (у помоћном објекту) и чија је дужност била да чува, одржава и оштри камен сваких осам дана, као и да пази на ред и помељаре.
Један пар коња могао је за сат времена да самеље и до 100 килограма жита.
У нашој литератури о сувачама у Банату писао је и Никола Зега (рођен 1863. године у Банатском Новом Селу, а преминуо 1940. у Београду) у Гласнику Етнографског музеја, књига број 10, штампан у Београду 1935. године. Сам прилог се нашао и у књизи Синише Којића „Ко је Никола Зега“ штампаној 2016. године.
И за крај, сувачу у Кикинди обилазе бројни туристи како из земље тако и из света: Мађари, Румуни, Немци, Руси, Италијани, Норвежани, Кинези, Јапанци…и треба је видети.