Раздаљина између Београда и Панчева је нешто око 20 километара. Међутим, јуче су ова два града била удаљена један од другог скоро светлосну годину.
Наиме, у исто време, у 18:00 часова, и у Београду и у Панчеву одржавали су се скупови који су окупили огроман број људи и који су као такви показали колика је тренутна дубока подела у друштву.
На скупу у Београду „Србија против насиља“ који су организовали грађани (уз подршку опозиције) испред дома Народне скупштине, својом вољом и о свом трошку дошао је огроман број људи (неке процене говоре преко 100.000), да искажу револт због свеопштег насиља и криминализације друштва, а за које криве носице највиших државних функција и њима блиских таблоидних медија.
Овом скупу претходила су два слична 8. и 12. маја на којима су грађани, махом млади људи, због два масовна масакра и непреузимања одговорности тражили оставке министра полиције и образовања, директора БИА, оставке чланова РЕМ-а, управног одбора РТС-а, одузимање националне фреквенције телевизијама Пинк и Хепи, забрану штампаних медија које промовишу насиље и које се не придржавају новинарског кодекса, као и одржавање ванредне седнице Скупштине Србије.
Прошлог петка као и данас грађани су након окупљања ишли у протестну шетњу, а блокиран је и мост на Газели, као знак одлучности и решености да ће се истрајати на овим захтевима. Скупови су били мирни, достојанствени, без инцидената и није било професионалних говорника. Јуче, а за разлику од претходних дана, било је бројних парола и политичких порука.
Са друге стране одржан је и скуп у Панчеву „Србија сања и снове остварује“. Овај „догађај“ народа организовала је власт и на њему су били министри у Влади Србије и сам председник државе и водеће Српске напредне странке Александар Вучић. Медији блиски режиму су на овом, како су навели – свенародном митингу, избројали 30.000 учесника.
Међутим, оно што знамо и што су бројне друштвене мреже пренеле то је да су на митингу у Панчеву довожени учесници из Ниша, Краљева, Смедерева, Пожаревца, Сремске Митровице, Ковина, Вршца, Беле Цркве, Зрењанина, Старе Пазове, Београда… Да су запослени у јавним и комуналним предузећима и разним установама имали „наредбу“ да се појаве у центру града. А да би све то било импресивније и да би се некако парирало београдском скупу народа и опозиције, за тај дан изостала је најављена посета председника Вршцу, Белој Цркви, Алибунару, Баранди, Дебељачи, и активисти Српске напредне странке из тих места преусмерени су за Панчево.
У граду на Тамишу говорио је само председник државе који се по обичају није обраћао људима испред себе, него неким имагинарним противницима, понајвише опозицији. Спомињао је Косово, заверу светских моћника, плате од преко хиљаду евра, говорио је о пољопривредницима тајкунима и спремности да преговара са опозицијом која то опет неће, али која хоће власт без избора, а које он то као нуди. Није заборавио ни бомбардовање Панчева и рушење фабрика, а за које, гле чуда, није осудио своје садашње „пријатеље“ Шредера, Блера, Клинтона. Очигледно је било да је председник у изборној кампањи, сталној кампањи доказивања „историјских“ успеха и изградњи култа вође…
Било како када се све ово сагледа видимо да Србија полако клизи ка огромној нестабилности где се мимо институција, а што је превасходно заслуга режима, решавају горећа питања од друштвеног и националног значаја. Пред нама су немирна времена у којима ниједна страна (власт или народ) неће презати од употребе свих расположивих средстава у циљу остварења својих намера. Да се власт очува по сваку цену или да се коначно Србија врати демократским вредностима и нормалним државама.