У Амфитеатру Филозофског факултета у Београду у петак, 31. маја одржана је трибина „Напад на Вука Цвијића – нећемо дозволити да се прећути“, коју су организовали иницијатива „Није филозофски ћутати“ и политички недељник Радар.
На почетку трибине окупљени новинари и грађани аплаузом су пружили подршку Вуку Цвијићу, новинару „Радара“ који је нападнут у среду у центру Београда. Велики аплауз добио је и узбуњивач из Крушика Александар Обрадовић, гост трибине.
На трибини су говорили професор Огњен Радоњић, професор Миодраг Јовановић, професор Оливер Тошковић, глумица Светлана Бојковић, тужитељка Бојана Савовић, полицајка Катарина Петровић, главни уредник Данаса Драгољуб Дража Петровић, главни уредник портала КРИК Стеван Дојчиновић, главни уредник Времена Филип Шварм, и писац и музичар Марко Шелић Марчело.
Трибина је одржана два дана након напада директора Српског телеграфа Милана Лађевића на новинара недељника Радар Вука Цвијића. Непосредно пре трибине на платоу испред Филозофског факултета одржан је скуп подршке новинару Цвијићу.
Трибину је отворио професор Огњен Радоњић који је истакао „да Вук Цвијић није сам“, да су сви присутни дошли да га подрже, али и да подрже све професионалне новинаре. Додао је да је оно што чини професионалног новинара су скептичност,
поштење, интегритет, емпатичност и храброст, и да је све то сабрано у Вуку Цвијићу.
Сви говорници трибине су упозоравали да смо као друштво у великој опасности да постанемо друштво насиља, јер томе присуствујемо свакодневно и оно нас окружује. Такође, могло се чути и да држава то насиље инспирише, толерише, штити и хвали.
Можемо слободно рећи да се суштина читаве трибине може наћи у речима професора Правног факултета Миодрага Јовановића који је навео:
„Сувише је тмурних сивих нијанси, али ако је шта било црно-бело онда је то у овом догађају. Са једне стране, Вук Цвијић илуструје ту белину, односно позив истраживачког новинара који је опредељен за истину и утврђивање одговорности оних који врше власт. Са друге стране, имамо неког кога без разлога називамо новинаром, ти људи чињеницом да држе нотес и нешто записују или имају камере не чини их новинарима јер су пропагандисти једног режима личне власти“.
