Породица Зега доселила се из северне Грчке, тачније Влахоклисуре у Ново Село око 1780. године. Ова изузетна Цинцарска фамилија дала је велики број значајних и угледних личности у друштвеном и политичком животу не само средине где су рођени него и читаве Србије, односно старе Југославије.
Иначе, Цинцари или Аромуни део су некадашњег романског становништва које је становало на северном делу Балканског полуострва. По подацима Душана Поповића они су били бројно незнатна популација која је 1890. године имала око 150.000 душа. Ова етничка група делила се на два друштвено различита слоја: сточарски и трговачко-занатлијски. Име Цинцари добили су од Срба, а они су сами себе називали „Грековалахи“, „Македоновлахи“, „Романо-влахи“…
„Цинцарин је по пореклу Илир или Трачан, сасвим ретко Словен, по језику Роман, по вери православан, а по култури, бар у варошима, Грк, по занимању сточар, трговац или занатлија; све остало као његово име, презиме, национално осећање, држављански положај, сасвим је неодређено“ (Душан Ј. Поповић).
У нашим крајевима забележени су Цинцари као трговци већ у првој половини 18. века. Међутим, највећи број их је дошао око 1769. године по првом разарању Москопоља. Москопоље је било место (град) које је настало крајем 17. и почетком 18. века и које је било центар трговине између Македоније, Епира, Албаније, а преко Босне и са Аустријом и Млецима. Према неким историчарима овај град је између 1750. и 1769. године бројао између 50 и 80.000 душа. Поред трговине Москопоље је било познато и као један од главних центара Грчке културе па тако налазимо податак да је око 1730. године у њему основана и прва штампарија у којој су штампане многе Грчке али и Цинцарске књиге.
Када су устанак на Пелопонезу под Константином Колокотронисом и руска поморска експедиција под Александром Орловим претрпели неуспех, Турска војна сила разорила је и опљачкала овај богат и напредан град. Да не би Турцима пали у руке многе Цинцарске породице расуле су се по свету. Тако су и Зеге изабрале свој нови дом у Аустријској царевини, у Новом Селу (од 1922. године насеље носи назив Банатско Ново Село), месту које се налазило на важном војном и трговачком путу између Панчева и Темишвара, а које им је као такво омогућавало успешно бављење трговином.
Иначе, Банатско Ново Село основано је у периоду од 1762. до 1765. године као граничарско насеље у коме је била смештена команда 9. Новосељанске граничарске чете, а која је била у саставу 12. Немачко- банатске регименте са седиштем у Панчеву.
Зеге су по доласку у (Банатско) Ново Село купиле неколико кућа све са окућницама (двориштима и баштама) у строгом центру насеља, непосредно преко пута школе и цркве, и тамо касније саградиле један велелепни објекат са огромним имањем у чијем саставу су се налазили амбари, помоћне зграде, воћњаци…
Како се фамилија увећавала тако су се Зеге прошириле по Панчеву, Београду, Будиму…