Према подацима Института за јавно здравље Србије вода је по физичко-хемијским параметрима и микро-биолошким показатељима неисправна у већини градских и сеоских водовода у Војводини.
Услед такве ситуације у последњих двадесет година у јужном и средњем Банату, а може се рећи и у читавој Војводини, влада права мала помама око градње јавних еко чесми
Многе локалне самоуправе градњом оваквих објеката покушавају да превентивно заштите здравље људи тако што ће становништво снабдевати хигијенски исправном пијаћом водом.
И када се ово посматра краткорочно ови мали пројекти делују и позитивно, јер, у ситуацији када је на територији скоро читаве Војводине регистрована веома лоша пијаћа вода, и када је у појединим регијама (Зрењанин и околина) регистровано присуство у води арсена, еко чесме имају и смисла.
Међутим, ово је више социјално, несистемско и тренутно, односно краткорочно решење које се у многим случајевима показало и као неисплативо. Наиме, редовно одржавање ових малих система, анализа и контрола изискују и одређена средства која поједине месне заједнице и општине не могу редовно да измирују. Па тако долазимо у ситуацију да ове чесме неко време и не врше своју основну функцију.
Поврх свега, живимо у 21. веку где се људи (који немају новца да купе воду у маркетима) у насељима од по 5, 6 и 7 хиљада становника „гурају“ око неколико славина на такозваним еко чесмама. Веома рустична и идилична слика, као некада када се ишло на јавне бунаре по сеоским квартовима или око извора по разним врлетима…
Шалу на страну. Иако релативно богата водотоковима Србија се последњих година суочава са све већим проблемом око обезбеђивања становништва здравом питком водом. Све већа и неконтролисана употреба хемије, неадекватно одлагање смећа, загађење водотокова и изворишта разним отпадом и недозвољеним материјама, неконтролисано извођење бушотина уз најаву изградње „прљавих“ фабрика и рудника, не даје основа за оптимизам. Наше друштво оставља потомству веома велики проблем.
Како год, еко чесме су наша стварност и има их свуда око нас, а Банатски добошар бележи неке од њих: Кикинда (подигнута 1999), Банатско Велико Село (1999), Меленци (2002), Зрењанин – у Дому за децу и омладину (2004), Качарево (2007), Елемир (2007), Банатска Топола (2008), Бочар (2009), Глогоњ (2010), Зрењанин (2011), Мокрин (2012), Житиште, Јанков Мост, Честерег (2012), Црепаја (2016), Дебељача (2016), Банатско Ново Село (2017), Кумане (2019), Фаркаждин, Перлез, Ботош (2020) Тараш (2023), Гајдобра и Нова Гајдобра (2024)…
Технологија – код већине ових чесми примењује се: микрофилтрација, нанофилтрација, дезодорација, UV стерилизација, а код појединих: механичка филтрација, деманганизација, уклањање арсена…
