По историчару Тринку Марану и по истраживањима Срећка Милекера Банатско Ново Село је основано 1762. године (др Раду Флора и досадашња историографија као датум оснивања села помињу 1765. годину), и ове године слави свој 261 рођендан. Међутим, није нам намера да на страницама овог портала о томе пишемо или полемишемо.
Како је данас тачно 160 година од рођења Николе Зеге, једног од најистакнутијих житеља ове банатске вароши, али и Србије уопште, ми са своје стране дајемо мали допринос овом јубилеју. А ко је заправо био Никола Зега?
Рођен је 5. децембра 1863. године у Новом Селу (садашњи назив Банатско Ново Село добија 1922) од оца Константина Стефана Зеге и мајке Јелене, девојачко Сервинац. Зеге су биле Цинцарског порекла и важиле су за веома богату и имућну трговачку породицу која се из Влахоклисуре населила у Банатско Ново Село око 1780. године, и која је дала велики број знаменитих људи.
Николин отац Константи, био је први председник Српске црквене општине, а по деоби Српске и Румунске православне цркве у селу 1875. године (које су до тада биле у заједничком храму подигнутом у периоду 1805 – 1809), и од када Срби себи граде нови храм 1877. године. Николин рођени брат Александар (рођен 1860. године), доктор филозофије, био је један од оснивача Српског хемијског друштва, управник Државне хемијске лабораторије, аутор научних радова, покретач и оснивач многих спортских клубова. Николин стриц, Михајло Зега (рођен 1833), учесник је устанка Херцеговаца и Црногораца против Турака 1862. године, као јунак опеван је у песми Вука Стефановића Караџића, „Бојеви Црногораца и Херцеговаца са Турцима године 1862“, а на крају је био и сердар кнезу (касније краљу) Николи Петровићу на Цетињу. Други стриц, Никола Стефана Зега (рођен 1837), био је један од десет оснивача Српског црквеног певачког друштва у селу (основано 1866), а као ватрени поборник ослобођења свих српских земаља прикупљао је по Војводини добровољце, са којима је учествовао у Првом српско-турском рату (1876-1878). Као пешадијски потпоручник, заједно са четом својих добровољаца, Никола Ст. Зега међу првима улази и ослобађа Врање.
Основну школу Никола Зега завршава у Банатском Новом Селу, а гимназију је похађао у Бечу до 1878. године, када се због прелома ноге, као и због тешке материјалне ситуације кући (Константинова породица је крајем 19. века имала велике финансијске проблеме), поново враћа у родни крај. Након опоравка 1881. године похађао је трговачку школу у Пешти, да би прешао у Београд, где је код чувеног Стевана Тодоровића учио сликање (овај уметник ће 1894/5. године израдити иконе на иконостасу Српске цркве у селу).
Као један од највреднијих Тодоровићевих ученика, у жељи да још више усаврши цртање и сликање, Никола Зега 1887. године одлази у Минхен, где уписује уметничку школу Лудвига Шмита, коју (у великој оскудици и уз скромну новчану помоћ државе Србије) завршава 1889. године.
Након повратка у Србију, а чији је у међувремену постао држављанин, добија посао привременог учитеља цртања III класе у Чачку, у Нижој гимназији. У овом граду колеге су му Сима Тројановић (први управник Етнографског музеја у Београду) и Божидар Кнежевић (потоњи филозофски писац), а спријатељио се и са Фердинандом, односно Стеваном Креном, индустријалцем, власником пиваре и хотела, са којим се на крају и окумио. У Чачку је живео са супругом Маријом, девојачко Хофман (рођена 1863. у Ротенбургу), са којом, на жалост, није имао деце.
Након кратког боравка у Минхену где је наставио усавршавање Никола Зега је школске 1900/1. године постављен за наставника цртања и лепог писања у ваљевској гимназији. За време свог службовања у Ваљеву остало је забележено да је 19. марта 1901. године приредио изложбу својих слика и то је била прва ликовна изложба у Ваљеву за коју се зна.
Из Ваљева је одлуком Министарства просвете и црквених послова крајем 1901. године премештен у Београд за учитеља цртања у Првој беoградској гимназији, односно у Гимназији краља Александра I. Истовремено, Никола ради и као илустратор-кустос и у новооснованом Етнографском музеју. За време Првог светског рата био је заробљен, интерниран у Аустрију, из које се враћа у Србију, односно у Београд 1918. године, када почиње да ради у Етнографском музеју као кустос.
Одласком др Симе Тројановића за редовног професора етнографије на факултету у Скопљу, његово место управника било је упражњено и заузеће га Никола Зега, и то најпре као вршилац дужности. Овде треба напоменути и велики допринос Николе Зеге на припремама и учешћу Етнографског музеја на светским изложбама у Паризу (1900) и Петрограду (1902), допринос за обележавање стогодишњице од Првог српског устанка (1904), као и на враћању опљачканих експоната Етнографског музеја у току Првог светског рата из Загреба и Пеште. И сам стан Николе Зеге је у току рата опљачкан и из кога је нестала богата библиотека, вредне уметничке и личне ствари, нумизматичка збирка, акварели…
Указом Његовог височанства краља Александра I Карађорђевића, Никола Зега од 27. септембра 1925. године, након вишегодишњег преданог и пожртвованог рада у Етнографском музеју, коначно постаје и његов управник. На месту управника остаје све до 1927. године када се пензионише.
Своју племениту душу овај изузетан човек је преставио 2. септембра 1940. године у Београду.
Никола Зега је у току свог живота направио око хиљаду акварела и цртежа. Радећи на развијању етнолошке науке, објавио је велики број текстова и стручних радова. Његов допринос је и у изради Народне енциклопедије српско-хрватско-словеначке, аутора Станоја Станојевића, а која је изашла из штампе 1925. године.
Радећи као кустос Етнографског музеја од 1901. до 1911. године, приликом теренских етнографских истраживања и прикупљања материјала, носећи са собом фотоапарат (Никола је 1910. године боравио у Берлину где је усавршавао фотографско умеће), снимио је на простору бивше Краљевине Југославије многобројне фотографије изузетне документарне вредности. У архиви Етнографског музеја у Београду чува се 811 Зегиних снимака – негатива.
Због свог рада на унапређењу Етнографског музеја и етнографије уопште, Никола Зега је 1924. године изабран за дописног члана Verein fur volksukunde у Бечу (бечког удружења за етнологију), у Србији је одликован орденом Светог Саве IV и III степена, добио је неколико златних и сребрних медаља за учествовање на изложбама и одликован је румунском круном IV степена.
На крају треба рећи и да је 2016. године из штампе изашла књига „Ко је Никола Зега?“, аутора Синише Којића, у издању Удружења „Нови Зелдош“ Банатско Ново Село, а чији смо део материјала користили у овом прилогу.