На данашњи дан 1773. године у Руми је рођен Атанасије Стојковић, један од најзнаменитијих српских писаца, утемељивач природних наука, најутицајнији интелектуалац међу Србима крајем 18. и почетком 19. века, научник и члан руске Царске академије наука. Основну школу (тада у рангу ниже гимназије) похађао је у Руми, а даље школовање је наставио у Шопрону, Сегедину, Пожуну (данашња Братислава) и Гентингену (Немачка), где је и докторирао филозофију.
Иако му је отац био чизмар и кућа им се налазила у Главној улици (насупрот данашњој библиотеци која носи његово име), Атанасије Стојковић тешко се уклапао у средину из које је потекао (чак је желео и да се замонаши), па је излаз потражио у европским центрима културе и научног знања.
Атанасије Стојковић уз Доситеја Обрадовића и Павла Соларића био је носилац просветитељства код Срба и један од највећих противника језичких реформи Вука Стефановића Караџића.
На подстицај Доситеја Обрадовића у Будиму је објавио тротомно дело „Фисика, простим језиком списана за род Славено-сербскиј“. Аутор је и првог оригиналног српског романа „Аристид и Наталија“. По узору на Волтеров „Кандид“ написао је „Кандор или откривање египетских таин“, филозофско поучно дело. Аутор је енциклопедије природе и дела „О ваздушном камењу и њиховом пореклу“, која се сматра једном од првих озбиљних студија о метеоритима уопште. У источном Сибиру (где је 1908. године пао огроман метеорит), постоји узвишење названо „Стојковићево брдо“.
Треба рећи да је Атанасије од 1803. године предавао на Универзитету у Харкову и један је од неколицине учених Срба које је царска Русија позвала да буду професори на том универзитету. Био је и ректор и оснивач харковског Ученог друштва.
Атанасије је преминуо 1832. године у Харкову, међутим, данас сем Градске библотеке у завичајној Руми, ни једна улица или трг у Новом Саду или Београду не носе његово име. Нема ни његовог споменика или националног друштва, престижне књижевне награде…
