Последњих година у Србији са лица земље нестају многе грађевине које су одолевале зубу времена и разним недаћама, а које су у међувремену стављене под „заштиту“ државе и представљају културно добро од националног интереса. Старо градитељско наслеђе које се свуда у свету чува, негује и заштићује у Србији од скоро замењује накарадна станоградња и шта све не. И ово је попримило забрињавајуће размере. Међутим, оно што је посебно поражавајуће јесте чињеница да у свему томе свој велики „допринос“ дају и институције својим нечињењем (по истеку статуса културног добра оно се не обнови), а које су основане да ова добра пазе и чувају за наредна поколења. И сем понеког појединачног вапаја и осуде, генерално, јавност је мање више незаинтересована за било какву одлучнију одбрану и очување овог наслеђа. Али ово је посебна тема за коју је потребна подробнија анализа и психијатријско вештачење.
А руши се и девастира се све: куће знаменитих људи из наше прошлости, виле са изузетним архитектонским изгледом, стари хотели и здања, замкови, цркве, тврђаве, манастири, бање, чесме…
Да не буде прича ради приче као најдрастичније примере вандализма у нашој непосредној близини наводимо:
Рушење летње виле краља Александра – „Аркаде“ у парку Буковичке бање. Овај објекат изграђен је 1938. године и представљао је комплекс парног купатила и био је заштитни знак Бање;
Уништавање винчанског насеља старог седам хиљада година на Бањици;
Рушење зграде некадашњег Хотела „Дом“ из 1929. године на Врачару;
Рушење куће Пере Велимировића (некадашњег министра грађевинарства) на Врачару. Кућа је подигнута почетком 20. века по пројекту чувеног архитекте Јована Илкића;
Рушење вила и кућа на Врачару које су чиниле културно-историјску целину „Источни Врачар“;
Рушење кућа на Косанчићевом венцу у Београду;
Оштећење Конака кнегиње Љубице у Београду, а који је споменик културе од изузетног националног значаја и представља један од симбола старог Београда;
Пожар и тешко оштећење у објекту (складишту за јечам) напуштене Вајфертове пиваре у Панчеву. Пивара је подигнута 1722. године и она је најстарији индустријски објекат на овим просторима и сматра се за културно добро од великог значаја;
Рушење Каћурине штампарије у Панчеву. Ова зграда је била подигнута крајем 19. века и представљала је културно добро као споменик културе;
Девастација комплекса Свиларе у Панчеву. Прва зграда свиларе изграђена је 1836., а друга 1889. године и представљају непокретно културно добро као споменик културе и као комплекс који има архитектонску вредност;
Девастација Владичанског двора у Вршцу. Овај двор је саграђен средином 18. века (од 1750. до 1757. године) у Барокном стилу и културно је добро од изузетног значаја. Девастирани су: предворна капела (зидни иконостас, подне плоче, царске двери), дворски кров, дворски парк и дворска ограда према улици;
Девастација и пропадање зграде Царинарнице у Земуну. Објекат је изграђен 1781. године и обликован је у духу класицизма, а служио је за обављање царинских послова. Као културно-историјско добро у оквиру Старог језгра Земуна проглашен је за културно добро 1965. године;
Девастација и пропадање дворца породице Бисинген – Нипембург у Влајковцу. Дворац је подигнут 1859. године и због своје историјске, културне и архитектонске вредности категорисан је као споменик културе од великог значаја;
Девастација малог дворца Голуба Лазаревића у Великом Средишту. Овај објекат у електичном стилу са неоготским елементима изграђен је крајем 19. и почетком 20. века и споменик је културе од великог значаја.
И шта рећи на крају ове тужбалице. На овај начин, оваквим односом према старим амбијенталним здањима које имају своју причу и своју „душу“ нестаје дух старог града, старих квартова, улица, насељеног места, нестаје начин живота једног народа, али ко за то још мари…