У Збирци Вука Стефановића Караџића: Српске народне песме, књига 9., у песми „Бојеви Црногораца и Херцеговаца са Турцима године 1862., између осталих јунака и витезова, прослављен је и „јунак Зега из Баната“.
Многима који су ту песму прочитали (међу њима је и потписник ових редова) вероватно је промакло или у први мах није било интересантно то да је народни приповедач споменуо и неког јунака који није родом из Херцеговине или њене непосредне близине, већ из Баната. Јер, као што је и данас случај, у многим ратним сукобима широм планете поред локалног становништва и народа било је увек и разних „туђинаца“.
Међутим, бавећи се историјом родног краја, трагајући за знаменитим појединцима и породицама, дошао сам до података о породици Зега која је оставила огроман траг не само у Банатском Новом Селу где су се доселили око 1780. године из Влахоклисуре, него и у читавој Србији и окружењу. Један од знаменитијих чланова ове породице која се у почетку бавила искључиво трговином и занатством, био је свакако и Вуков јунак из Херцеговачког устанка и црногорско-турског рата – Михајло (Стефана) Зега.
И тако долазимо до Збирке песама Вука Стефановића Караџића где се децидно и са разлогом спомиње и „јунак Зега из Баната“.
Наиме, због подршке херцеговачким устаницима у буни 1861. године избио је и црногорско-турски сукоб 1862. када су Турци преко Омер-паше Латаса и са око 60.000 војника желели да казне Црну Гору за ту њихову подршку. Наспрам ове силе у поменутој Вуковој песми опевана је и црногорска снага:
(…)
А кад виђе црногорски књаже,
Он је своју војску покупио,
Осам хиљад отправи војника,
А пред њима Петровића Мирка,
Петровића Мирка и Крцуна,
И јунака Зегу из Баната,
И војводу Петра с Љуботиња,
И писара Петрановић Стевана,
И остале српске начелнике
(…)
Као што се види у овом одломку песме, у борбама са Турцима, а које су биле страховите и крваве, народни приповедач на четвртом месту по важности, одмах после кнежевог оца Мирка, рођака Крцуна и војводе Петра, наглашава и јунака Зегу из Баната.
У литератури о овом јунаку мало је трага, уопште о породици Зега чији је он, како смо већ напоменули, један од виђенијих припадника.
Наиме, први траг о Зегама из (Банатског) Новог Села и „јунаку Зеги из Баната“, тј. Михајлу Ст. Зеги, налазимо 1937. године у књизи Душана Ј. Поповића „Цинцари“ – Прилози постанку нашег грађанског друштва. У овој књизи Душан Поповић наводи, између осталог, да је Михаило Ст. Зега као млад човек прешао у добровољце Луки Вукаловићу у Херцеговини, где се храбро борио шездесетих година 19. века. Да је по свршетку устанка, где се храброшћу одликовао, прешао у Црну Гору и да је постао сердар и први ађутант кнеза Николе Петровића. Поповић наводи и да је услед дворских интрига Михаило отишао за Русију где и умире 1911. године. Наравно, у овом малом приказу о Михајлу Зеги Поповић наводи и да је опеван у народним песмама које је приредио Вук Стефановић Караџић.
Међутим, најпотпуније биографске податке о Михајлу Зеги, његовој породици (са мoгућим грешкама) и учешћу у Херцеговачком устанку и рату Црне Горе са Турцима, даје нам Димитрије Мита Клицин у књизи „Банаћанин Михаило Зега – Црногорски сердар и народном песмом прослављени јунак, из 1941. године. Уз помоћ ове књиге која је штампана у Новом Саду видимо да је Михајло Ст. Зега рођен 6. марта 1833. године у Панчеву као син богатог трговца Стевана Ј. Зеге, да је завршио српску основну, а затим и немачку државну школу и да је у Пешти завршио трговачки занат. Након школовања и по жељи оца почео је да се бави трговином у Трсту, а где је заврбован од стране људи херцеговачког војводе Луке Вукаловића. Након прикључења устаницима и показавши изузетну храброст у бојевима 1861. године али и знање мађарског и немачког језика, постао је секретар Луке Вукаловића. Након тога, односно 1862. године Михајло се налази на двору кнеза Николе Петровића где је постављен на места ађутанта. Као човек од великог поверења кнеза Николе и војводе Мирка Петровића узео је учешће у црногорско-турском рату, у коме се, као и у Херцеговини, истакао великим јунаштвом. Услед тих заслуга али и као веома интелигентан човек добио је звање сердара и био је послом на двору кнеза Николе на Цетињу све до 1866. године када је због разних сплетки, а по препоруци руског конзула у Дубровнику – Петковића, отишао за Русију. У Русији се Михајло Зега бавио економијом где је био управитељ имања грофа Клајнмикла, а након тога 1880. године богато се оженио ћерком једног руског генерала и настанио се у јужној Русији, у Харковској губернији, где је купио имање звано Иванково. Након смрти своје супруге (нашли смо траг да је то било 1898) и пошто није имао деце био је решен да се врати у свој завичај (Ново Село), али у томе га је 1911. године омела смрт.
О јуначкој слави и великом угледу који је Михајло Зега имао у Херцеговини говори и чињеница да су приликом устанка у Боки Которској и Херцеговини 1882. године, а против Аустоугарске, устаници позивали и Михајла Зегу да им помогне. Иако је Русија желела да помогне тај устанак, и иако је била спремна да шаље добровољце преко Бугарске и јужних крајева Србије, влада краља Милана Обреновића, састављена од напредњака, ометала је тај прелазак због тајне конвенције са Бечким двором. Тако је и Михајло Зега био спречен да по други пут буде међу херцеговачким устаницима.
У биографији Михајла Зеге из пера Мите Клицина али и Душана Поповића навели смо да су могуће и мале грешке. Наиме, тачно је то да је Михајло Зега рођен у Панчеву (у породичној заоставштини Марије Зега из Београда наводи се да је рођен 1830. године, а да је преминуо 1910) али основну школу завршио је у (Банатском) Новом Селу где је провео детињство и где су му живели родитељи отац Стефан Јована Зега (1800-1868) и мајка Марија. Значи, отац му је био успешан Новосељански трговац цинцарског порекла. Михајло је рођен у Панчеву стицајем околности јер су Зеге, као изузетна богата трговачка породица могле себи да приуште порођај у Панчеву које је за разлику од Новог Села имало сталног лекара и бабицу.
Како год, Михајло Ст. Зега, јунак из Херцеговачког устанка и црногорско-турског рата 1861 – 1862. године, заједно са својим братом Константином (1828 – 1908), првим председником Српске црквене општине у Новом Селу и његовим синовима Александром (1860 – 1928), научником и једним од оснивача Српског хемијског друштва и Николом (1863 – 1940), кустосом и касније управником Етнографског музеја у Београду, заслужили су да се њихова имена отргну од заборава на разне начине, па и оваквим једним прилогом на нашем порталу.
На крају, а што је вредно помена посебно за љубитеље старог градитељског наслеђа у Банату, јесте чињеница да је родна кућа Михајла Зеге и осталих угледних чланова његове породице подигнута 1847. године, да је била под заштитом државе, и да су многи ту бившу зграду (срушена осамдесетих година прошлог века) познавали под именом „Горња школа“.
