Часовник је један од најстаријих људских изума који задовољава потребу мерења
времена и као најстарији сачувани сматрају се соларни и водени часовници у Египту од
пре 4500, односно 4000 година.
Међу претечом механичких сатова сматра се Антикитура, остатак сата који потиче
из 87. г.п.н.е. и који је пронађен крај грчког острва Антикитера.
Први ововременски механички сатови појавили су се у Европи око 1300 године.
Овај период карактеришу и часовници који су се појавили на торњевима великих
европских градова. Налазимо податак да је најстарији такав часовник био постављен у
Милану 1336. године, а да су потом слични сатови били постављени у: Стазбуру (1352),
Ђенови и Женеви (1353), Паризу (1370), Дубровнику (1390), Севиљи (1400)…
Опружни сатови су се појавили у 15 веку, а током поменутог века и нешто касније
у Европи је цветао занат прављења часовника.
Први градски сат у Москви и уопште у Русији постављен је 1404. године и дело је
Лазара, монаха из Хиландара, а који је био родом из Призрена.
Прави савремени сат патентирао је Ели Тери 17. новембра 1797. године.
Панчевачке сајџије кроз историју
Развој занатства и привреде на овим нашим просторима, на подручју Града
Панчева, почиње од 1716. године, после ослобођења од Турака.
Како је Панчево било седиште управе дистрикта војне власти из Темишвара
одлучиле су да га привредно ојачају. Историчар Срета Пецињачки наводи да је насеље већ
- године добило право да одржава годишње вашаре, те да је исте године отворена
солана, док су 1719. године отворене пошта и бродарска служба.
Такође у Историјском архиву у Панчеву налазимо подаак да је у првој половини 18.
века Абрахам Кепиш, житељ Темишвара молио граничарску команду у Панчеву да отвори
прву мануфактурну производњу пива и ракије, а која је и отворена у пролеће 1722. године.
Иначе, ова пивара (касније у власништву Вајферта) представљала је најстарије
индустријско предузеће у Банату.
Прве занатлије у овом насељу и околини били су Немци, по Милекеру прво ду
дошле занатлије, трговци и лиферанти. Касније, поред Немаца као занатлије помињу се
углавном Срби, али било је и Јевреја, понеки Грк и Турчин.
Срета Пецињачки у свом делу „Панчевачки дистрикт 1717-1773“ даље наводи да је
по попису из 1764. године у Српском Панчеву било: 17 трговаца, 8 крзнара-ћурчија, 6
тесара, 2 чизмара, 1 ципелар, 2 кројача, 1 пекар, 1 гостионичар, 1 месар, 1 сапунџија и 1
ковач. У Немачком делу Панчева бележи: 11 трговаца, 2 крзнара, 1 чизмара, 4 ципелара, 1
баштована, 4 кројача, 3 пекара, 1 ковача, 1 зидара, 2 бачвара, 1 столара, 1 ременара, 4
кириџије, 1 бравара, 1 колара, 3 бербера, 1 молера, 1 пивара, 1 кафеџију, 1 писара, 5
надничара и слугу и 1 цариника.
Почетком 1774. године основан је Еснаф граничарских занатлија у Банатској војној
граници са седиштем у Темишвару. У самом Панчеву основана је исте године еснафска
филијала и она је бројала 161 мајстора. Крајем 1777. године седиште Главног Еснафа
Банатске војне границе пребачен је у Панчеву.
Међу бројним занатима у Панчеву појављују се и сајџије. Зоран Ротар и Мирослав
Жужић у свом делу „ 220 година занатства у Панчеву“ међу прве сајџије наводе Матијаса
Ацингера и Карла Ауфшнајдера (период од 1829. до 1972. године). Нешто касније,
сајџијски занат у Панчеву изучавао је Мита Перинац (помиње се 1904, 1910, 1913, 1927,
1929, 1933, 1938, 1940), Сава Журжул (помиње се 1920, 1933), Јован Сегер (помиње се
1925).
Имамо и подаак да је у Панчеву 1929. године било 8 регистрованих часовничара-
златара.
На основу захтева Занатске коморе у Великом Бечкереку Удружење занатлија за
град и срез Панчево, 1. октобра 1941. године доставило је списак панчевачких мајстора,
чланова испитних комисија за полагање помоћничких испита по појединим занатима, где
се, између осталих, помињу и часовничари: Стеван Будо, Јован Болешњи, Михајло Ајхарт
и Стеван Раушан.
На основу табеле панчевачких занатлија, а која је публикована у поменутој књизи
Зорана Ротара и Мирослава Жужића видимо да је у Панчеву 1849. године било 3
часовничара; 1899. – 6; 1910. – 8; 1939. – 5; 1951. – 6; и 1957. – 9.
Сајџије Шереметовићи
Шереметовићи су родом из Ливна из којег је Андрија Шереметовић (1902-1950) дошао у
Београд непосредно након Првог светског рата. Треба рећи да је Андрија часовничарски
мајсторски испит положио у Сарајеву где неко време радио, да би потом истим послом
прешао и у Дубровник. У Београду је Андрија сајџијски посао радио за Краљевску
породицу Карађорђевић све до почетка Другог светског рата. Андрија се жени 1940.
године са Нежом Јакше (рођена 1907. године у Словенији) и са њом добија сина Србу
(рођен 1942) и ћерку Милу (1945).
Срба Шереметовић је као младић показивао таленат за технику и прецизну
механику па је очевим стопама кренуо на курс за часовничара. Током 1975. године постаје
шегрт у часовничарској радњи „Ђинић“ у Београду, да би годину дана касније положио
мајсторски испит. Средином шездесетих година прошлог века Срба се жени са Радојком
Машић из Шапца, са којом је добио два сина: Мишу (1968) и Андреју (1973).
Због жеље за отварањем сопствене часовничарске радње током 1972. године Срба
одлучује да се са породицом пресели у Панчево. Те године и отвара самосталну
часовничарску радњу, најпре у Улици Димитрија Туцовића, а да би се након неколико
година преселио у Улици Војводе Радомира Путника на броју 2 где радња и данас постоји.
И Миша је попут оца и деде показивао склоност ка овом занату, тако да је поред
редовног школовања доста времена проводио код оца у радњи учећи занат. Након
завршетка средње електротехничке школе „Никола Тесла“ у Панчеву, Миша 1987. године
уписује Саобраћајни факултет у Београду. Након одслужења војног рока Миша почиње да
ради у очевој радњи где је на послу и дан данас. Током 2002. Миша Шереметовић се
венчао са Аном Швихран са којо је добио ћерку Јовану 2004. године.
Мишин брат Андреја, такође је показивао жељу за занатом, па је као и његов брат у
очевој радњи учио тајне часовничарског умећа. Након завршене Средње машинске школе
у Панчеву, уписао је Вишу машинску школу у Пожаревцу. Паралелно са студијама радио
је код оца у радњи, да би 1999. године отворио самосталну часовничарску радњу у Улици
Карађерђевој на броју 5.
Миша и Андреја Шереметовић и данас успешно воде своје радњње, чувајући
породичну традицију и искуство које су стекли од свог деде и оца.